Pakovanje intime
April 2005.
Pravim male kutije i u njih smeštam stvari koje su mi važne. Otkud to? Nije mi još jasno… možda je to početak novog ciklusa?
Jul 2005.
Zašto pakujem i šta pakujem?
Pakujem da bih sačuvala i da bih odložila. Pakujem misao, potajnu želju,unutarnji sadržaj duševnog života, ono čega se odričem, čega se bojim, što volim, ne volim…
Septembar 2005.
Koristim boju. To je nešto sasvim novo za mene.
Postepeno sam počela da je uvodim. Ona je postala potreba.
Crteže radim, uglavnom, drvenim bojicama. Podlogu toniram razredjenim bitulitom. Treba mi taj smeđi ton koji probija kroz bojice. On pruža osećaj topline i intimne atmosfere.
,,Boja je s toga sredstvo da se izvrši neposredan uticaj na dušu.“
Vasilij Kandinski
Mart 2006.
Počela sam da radim male grafike na osnovu crteža i to mi smeta. Zašto ih radim tako? Šta se promenilo?
Možda je zbog boje. Ranije je nisam koristila, obrađivala sam samo jednu matricu, a sada ih je po 3, 4 i više. Nadam se da ću vremenom doći do direktnog rada na ploči, bez crteža i zabeleški.
Maj 2006.
Miris bojica me vraća u detinjstvo. Srećna sam što sam ih ponovo “otkrila”.
Nekada danima samo crtam i radim kolaže, a nekad samo grafiku. Retko kad ih radim paralelno.
,,Svemu ima vreme, svakom poslu
pod nebom ima vreme.
2. Ima vreme kad se rađa, i vreme kad
se umire; vreme kad se sadi, i vreme
kad se čupa sađeno;... “
Biblija – Knjiga propovednikova, Glava III
Oktobar 2006.
Kutijice pronalazim ili ih pravim. Oblažem platnom, bojom, presvlačim tankim slojem papira, mehanički reagujem.
Konačno! Grafika je nezavisna! Oslobodila sam se crteža. Ideje odmah realizujem u grafici. Ranije sam osećala potrebu da grafiku radim na osnovu crteža, lakše sam je pratila. Novostečena iskustva nastala na tom principu rada su dovela do direktnih intervencija na matrici.
Novembar 2006.
Volim da, posle ecovanja, ploče lagano pređem šaberom. Čini mi se da im na taj način vratim svežinu i sjaj koje su nagrizanjem kiseline izgubile. Moraju da prosijavaju i dišu.
Sinoć sam napravila jednu nijansu crvene boje koja me je podsetila na džem od šljiva sa rumom koji su pravile moja baka i mama. Mogla sam da mu osetim ukus i miris.
Tragovi voska meke prevlake na papiru su svedočanstvo o nastanku grafike. To su mali crteži vredni pažnje.
Uvođenje boje i više matrica u grafici otvorilo mi je put ka daljem istraživanju. Kombinacije tehnika, hemijskih i mehaničkih metoda, dodavanje i oduzimanje matrica, njihov redosled štampanja… sve je to unelo jednu novu draž i igru u moje grafike.
Decembar 2006.
Treba da rešim problem štampanja svetlih boja u dubokoj štampi. Oksidacija cinka mi zadaje velike muke. Boja dobija sivi ton i deluje prljavo.
Radim kolaže. Neki od njih su trodimenzionalni. Kolažiram nađene elemente a neke pravim. Intervenišem i bojom.
Suva igla je direktna. Treba je savladati. Cink pruža otpor.
Lavirom gradim atmosferu. Linije i površine su meke, nežne. Kombinovanjem više boja dobila sam slikarske vrednosti.
Linogravura. To je rešenje za svetle boje. Boja ostaje čista a matricu obrađujem mehanički i nitro lakom.
Preorijentisala sam se, uglavnom, na lavir i mehaničke metode obrade matrica. Iako su osetljivije i manje trajne, sam čin je intimniji. To mi u potpunosti odgovara jer ne napuštam moj kutak.
Februar 2007.
Papirne maramice rastavljam na slojeve (listiće) a potom ih spajam lakom. One dobijaju drugi oblik i funkciju. Nežne i osetljive postaju čvrste i otporne. Bitan su element mojih kolaža.
Nekada samo treba izmeniti redosled štampanja boja.
Mart 2007.
Materijal me ne sluša uvek. On ima svoj život, svoju ćud. Pruža otpor, pravi iznenađenja ali daje i sugestije.
April 2007.
Moram da pravim beleške na probnim otiscima. Vrlo je bitan redosled štampanja i da li je prethodna boja suva. Formirala sam i paletu boja, da bih u slučaju ponovnog štampanja mogla lakše da ih napravim.
Maj 2007.
Nemam uvek ciljnu sliku pre realizacije. Ona nastaje postepeno kroz probne otiske i rad u materijalu.
Koliko je probnih otisaka! Ponekad me je strah da će se matrice istrošiti pre nego što dođem do zadovoljavajućeg stanja.
Jun 2007.
Nisam sigurna da drvorez odgovara mom crtežu, mom načinu izražavanja. Ali moram da probam. Štampam ih ručno na japanskom papiru ručne izrade. To je neverovatan osećaj stvaranja. Kompletan proces odrađen ručno. Alatkom od slonove kosti lagano gladim papir. Gde li je kraj matrice? Da li će se sunovratiti i povrediti papir koji je mekši od pamuka? Evo ruba, vraćam dah. Nastavljam da lagano gladim papir.
Jul 2007.
Ideju radije realizujem u grafici nego u crtežu. Pretpostavljam da je podloga ta koja odlučuje. Cink mnogo trpi. Grebanje, nagrizanje kiselinom, urezivanje... Izaziva me da reagujem.
Septembar 2007.
Trebaju mi meki prelazi i polutonske površine. Probaću sa mezzotintom. Odgovara mi i njena specifična struktura.
Sve više me intrigira linogravura i igra s nitro lakom. Crtam različitim gustinama laka i na taj način dobijam različite tonske vrednosti.
Vrlo često se rad menja u toku realizacije.
Oktobar 2007.
Više nisam sama u ateljeu. Imam miša. Pojeo je moj lepi braon kolačić sa belim zvezdicama. Htela sam da ga upakujem u kutijicu. Ljuta sam.
Ponekad provedem mesece radeći jednu grafiku i onda je odjednom više ne vidim. To zna da traje vrlo dugo.
Pronašla sam način da vratim moj lepi braon kolačić sa belim zvezdicama. Nacrtala sam ga. I njega i miša.
„Mi zanemarujemo ljudsku privilegiju da pojedinačne događaje i predmete shvatamo kao odraz značenja života... Naš budni život više nije simboličan. Ovaj folosofski i religijski pad zatamnjuje svet iskustava, što je pogubno za umetnost zato što se umetnost oslanja na svet iskustava kao nosioca ideja.“
Rudolf Arhajm
Ovde u ateljeu, na potkrovlju, se osećam izolovano. Kao da sam daleko od zemlje, negde u oblacima. Kroz prozor vidim samo nebo.
„ ... Taoistički filosof Čuang Cu pitao je rečnog boga da li je ispravno da se za nebesa i zemlju kaže da su veliki, a za vrh jedne vlasi da je mali, pa je dobio sledeći odgovor:
„Ne, u svetu realnih stvari ne postoje ograničena merila, nema mirovanja vremena, nema trajnih situacija; početak i kraj ne mogu da se uhvate. Zato onaj koji poseduje najvišu mudrost sagledava na isti način ono što je daleko i ono što je blisko tako da se male stvari ne čine manje vrednim, a velike da nisu važne. On prepoznaje da nema čvrsto određenih merila.“ (Čuang Cu, 1964)“
Rudolf Arhajm
Svaki dan prođem istim hodnikom više desetina puta. Ja sam na jednom kraju zgrade, presa na drugom. Svaki grafički list, svaki otisak prođe tim hodnikom. Drvene stepenice, bele mermerne stepenice, hodnik od belih mermernih rombova i crnih kvadrata, i nazad. To je pređeni put svakog otiska. 40 metara i 40 stepenika, a otisak je tako mali.
Prostor u kome radim mora da ima specifičnu atmosferu. Ambijent koji gradim je deo mog rada.
Želim da prikažem kakav je svet i život, da razumem razna stanja života i suočavanja sa njima.
Novembar 2007.
Tek sada sam shvatila da već duže vreme ne pravim kutijice. Možda su se transformisale u trodimenzionalne kolaže. Ipak, one su bitan deo mog rada. One su njegov „temelj“.
Zadala sam sebi zadatak, mada nisam bas srećna zbog toga, neću započinjati nove grafike dok ne odštampam tiraže završenih. Osećam se kao da završavam i pakujem jedan opus. Gde li sam se zaputila? Šta sam spakovala a šta je ostalo?
Mart 2008.
Greška. Sada je shvatam kao izazov.
April 2008.
Ploču brišem dlanom. Dlan je veći od matrice.
Maj 2008.
Došlo je vreme da raširim jedra... Skupljam otiske po palubi. Mali su. Jedva ih vidim. Moram ih sve naći, spakovati i poći na put.
Mnogo toga se dešava a papir preda mnom ostaje beo.
Kako da sredim haos oko sebe kada sam i sama u haosu.
Uradila sam nekoliko crteža. Drugačiji su. I kod mene su se desile promene.
„Ne mogu da stvorim nikakvu razliku između osećanja koje dobijam iz života i načina na koji to osećanje prevodim u sliku.“
Anri Matis
„Ljudske misli su kao sobe. Ima tu raskošnih dvorana, ima tavanskih ćumeza. Ima ih sunčanih i sumračnih. Neke gledaju na reku i nebo, neke na svetlarnik i podrum.“
Milorad Pavić
